Данашњи дан смо започеле исто као и претходне, али неспремне за опроштај од рада у дому и свиме што он носи. Поготово што је то знак да се свему овоме ближи крај. Враћамо се кући.
Када смо стигле у дом најлакши начин да не мислимо на растанак био је да се бацимо на задатке. Данашњи циљ праксе нам је био нега људи који пате од деменције. У нашем дому таквих штићеника има доста, те су све активности прилагођене и њима. За такве штићенике је потребно доста више стрпљења, времена и разумевања које наравно сво особље дома има. Специфичне ствари које смо приметили везане за собе штићеника са деменцијом је то да су им кревети окружени сликама чланова породице и просто стварима које их подсећају на дом: календари, сатови, маркице...
Велики проблем представља то што понекад забораве чак и како обавити основне физиолошке потребе па их или обаве погрешно, или их не обаве уопште. Када смо завршиле негу штићеника за данас, дошло је време да се опростимо како с корисницима тако и са особљем дома. Нисмо очекивали да би нам одлазак с посла тако тешко пао, али јесте. Од дома добили смо сертификате који ће нам много значити за даље школовање и много смо им захвални на томе као и свему што смо од њих научиле.
У кампус смо се као по обичају вратиле С-баном који смо чекале на главној железничкој станици Лајпцига. То је највећа железничка станица у Европи мерена површином. Класификована је као станице категорије 1 и функционише као велики тржни центар.
Када смо стигле у кампус отишле смо на ручак а затим и на завршни састанак где смо са једним од координатора Виталиса размениле утиске и причале о свему што се дешавало, како се осећамо поводом целог боравка и сутрашњег одласка, а потом се сликале са сертификатима Виталиса (Еразмуса) које нам је уручио. Након краћег одмора неке од нас су отишле у куповину за повратак и шетњом кроз центар Шкојдица уочиле млекомат, док су друге остале и поново уживале у одбојци на песку.
Нема коментара:
Постави коментар